1000. PRE NOVE ERE
Menu
Insulin se uvek ubrizgava u samo jednu odredenu oblast tela za koju se pacijent opredelio. Promena oblasti dovodi do razlika u brzini nastupanja i dužini trajanja dejstva insulina. Pacijent treba da menja mesto i stranu ubrizgavanja insulina u okviru oblasti u koju vrši ubrizgavanje. Stalno ubrizgavanje insulina u isto mesto može dovesti do oštećenja potkožnog tkiva
1552. PRE NOVE ERE
Papirus iz treće Egipatske dinastije koji je pronašao Georg Ebers prvi je spis u kome se pominje bolest koja bi mogla odgovarati dijabetesu. Napisao ga je Hegi Ra i opisuje se oboljenje čiji je glavni simptom preterano mokrenje a kao terapija preporučuje se četvorodnevna kura mešavinom zemlje, vode, kostiju i olova.
1500. PRE NOVE ERE
Hindusi iz Ajur Vede primećuju da mokraća nekih bolesnika privlači muve i druge insekte.
1000. PRE NOVE ERE
Susruta, indijski lekar, dijagnostikuje dijabetes.
KASNI 3. VEK PRE NOVE ERE
Apolonius iz Memfisa opisuje stanje koristeći izraze ‘’bez zadržavanja’’ (mokraće) i ‘’bez odlaganja’’ (mokrenja).
KASNI 2. VEK PRE NOVE ERE
Demetrios iz Apameje prvi koristi reč diabetes.
1.VEK
Aulus Kornelius Celzius piše enciklopediju medicine u kojoj se pojavljuje opis stanja koje bi moglo biti dijabetes a koje naziva ‘’preterano izlivanje mokraće’’ koje uzrokuje ‘’slabljenje i opasnost’’.
2.VEK
Areteus iz Kapadokije piše prvi klinički opis dijabetesa (oboljenje, ne tako često kod koga se meso i ekstremiteti tope u mokraću. Uzrokuje ga hladnoća. Bolesnici nikada ne prestaju da stvaraju mokraću, žeđ je velika ali nedovoljna u odnosu na količinu mokraće.).
OKO 160
Galen, najuticajniji lekar rimskog perioda, piše kratak opis dijabetesa naglašavajući žeđ, kaže da je video samo dva slučaja ovog oboljenja i smatrao je da je to oboljenje bubrega.
OKO 200
Kineski lekar Čang Gong opisuje dijabetes kao bolest žeđi.
5. VEK
Hindu medicina razlikuje dijabetes kod mršavih bilo kog životnog doba i dijabetes gojaznih.
6.VEK
Kineski autori opisuju oboljenje kod koga se javlja prekomerna glad, prekomerno žeđanje i prekomerno mokrenje. Kineski doktor Li Hsuan savetuje izbegavanje seksa i vina kao terapiju dijabetesa.
865.-925
Arapski pisac Razea prevodi spise o dijabetesu iz Ajur Vede.
OKO 1550
Đeronimo Kardona (poznatiji kao matematičar nego kao lekar) otkriva da je zapremina mokraće osoba sa dijabetesom manja od količine tečnosti koju popije. Od Galena pa do 19. veka perzistirala je ideja da slučaj obrnut.
980.-1037
Arapski lekar Avicena (poreklom Persijanac), opisuje dijabetes na osnovu Galenovih radova i povezuje dijabetes sa gangrenama i impotencijom.
1493.-1541
Paracelzijus, veliki renesansni lekar i autor, najmanje 5 puta pominje dijabetes u svojim radovima. Isparavanjem mokraće osoba sa dijabetesom dobija talog koji naziva – so.
OKO 1550
Đeronimo Kardona (poznatiji kao matematičar nego kao lekar) otkriva da je zapremina mokraće osoba sa dijabetesom manja od količine tečnosti koju popije. Od Galena pa do 19. veka perzistirala je ideja da slučaj obrnut.
1500.-1670
Više od 100 autora pominje dijabetes u svojim delima.
OKO 1550
Đeronimo Kardona (poznatiji kao matematičar nego kao lekar) otkriva da je zapremina mokraće osoba sa dijabetesom manja od količine tečnosti koju popije. Od Galena pa do 19. veka perzistirala je ideja da slučaj obrnut.
1500.-1670
Više od 100 autora pominje dijabetes u svojim delima.
1674
Tomas Vilis iz londonske Guy’s Hospital opisuje da je mokraća osoba sa dijabetesom neobično slatka, činjenica koja nije primećena još od rane Hindu medicine. Takođe, dijabetes povezuje sa druželjubivošću i pijančenjem. Njegove opservacije čine prekretnicu u istraživanju dijabetesa u Engleskoj.
1696
Ričard Morton zapaža porodično koncentrisanje dijabetesa.
1776
Metju Dobson, liverpulski lekar, otkriva da je mokraća osoba sa dijabetesom slatka zbog prisustva šećera u njoj i da u krvi osoba sa dijabetesom ima šećera. To ga nagoni da zaključi kako se šećer gubi pre nego što se može iskoristiti. Isparavanjem mokraće nalazi supstanciju sličnu braon šećeru, po izgledu i ukusu. Primećuje, takođe da je dijabetes u nekim slučajevima fatalan za manje od 5 nedelja a u nekim je to hronično stanje što je opis tipa 1 i tipa 2 dijabetesa.
1797
Džon Rolo (Engleska) uspešno leči bolesnika dijetom bogatom mastima i belančevinama i primećuje da šećer u mokraći raste posle svakog obroka bogatog skrobom. Smatra se da je ovo prva dokazana terapija dijabetesa.
1815
Ševrel identifikuje šećer u mokraći osoba sa dijabetesom kao glukozu.
1841
Nemački naučnik Karl Tromer otkriva dijagnostičku metodu za određivanje prisustva šećera u mokraći.
1848
Klod Bernard dokazuje da je glukoza normalan sastojak krvi i drugih tkiva, da se nalazi nagomilana u jetri u vidu glikogena i da je kod osoba se dijabetesom nivo glukoze u krvi povišen pa se ona javlja u mokraći. On je verovao da je dijabetes jetreno ili nervno oboljenje.
1850
Francuski lekar Preori savetuje uzimanje velikih količina šećera u terapiji dijabetesa.
1850
Herman fon Feling, nemački naučnik, otkriva metodu za određivanje količine šećera u mokraći.
1866
Džordž Harli u terapiju dijabetesa uvodi dijetu u kojoj se izbegava šećer i skrob.
1869
Pol Langerhans, kao student u Berlinu, opisuje ostrvca ćelija u pankreasu, koja nisu povezana sa digestivnom funkcijom pankreasa. Kasnije se pokazalo za se u ovim ćelijama stvara insulin i ova ostrvca nazvana su Langerhansovim.
OKO 1870
Francuski lekar Bušar primećuje da kod osoba sa dijabetesom, u toku racionalizacije ishrane tokom opsade Pariza u Francusko-Pruskom ratu, nestaje pojava šećera u mokraći. To mu daje ideju da ishranu treba prilagoditi svakoj osobi sa dijabetesom posebno.
1889
Dva nemačka fiziologa iz Univerziteta u Strazburu Jozef fon Mering i Oskar Minkovski otkrivaju da odstranjivanje pankreasa psima dovodi do dijabetesa sa svim simptomima. Rezultate objavljuju u Lancet-u. Jozef fon Mering i njegov članak o dijabetesnom poreklu dijabetesa.
KRAJ 19. VEKA
Italijanski specijalista za dijabetes Katoni izoluje bolesnike kako bi ih naterao da se pridržavaju propisane dijete.
1891-1915
Slično uspehu koji je postignut u lečenju hipotireoze uzimanjem ekstrakta štitnjače, pokušava se lečenje dijabetesa ekstraktom pankreasa preko usta ali nije postignut nikakav efekat.
1902
Opi i Sobovljev, nezavisno jedan od drugog, zapažaju degeneraciju Langerhansovih ostrvaca kod osoba sa dijabetesom.
1903
Von Norden uvodi lečenje ovsenom dijetom. Četvrt kile ovsene kaše i četvrt kile butera je dozvoljen dnevni unos hrane. To se pomeša i uzima po malo na 2 sata.
Džordž Ludvig Cuelcer, Jevrijin iz Berilna, napravio je ekstrakt pankreasa i injekcijom ga je dao kod 5 pacijenta. Šećer se smanjio ili izgubio iz mokraće ali su neželjeni efekti bili neprihvatljivi.
1909
Žan de Majer (Belgijanac) predlaže da nepoznata supstanca koju produkuje pankreas nazove INSULIN (po latinskom nazivu insula, ostrvo).
1910-1920.
Frederik Alen i Eliot Džoslin vodeći su specijalisti za lečenje dijabetesa u Americi. Džoslin smatra da je dijabetes ”najbolja od svih hroničnih bolesti” jer je ”čista, retko ružna, nije kontagiozna, bezbolna i prihvatljivog lečenja”.
1911
S.R. Benedikt otkriva novi metod za merenje šećera u mokraći (Benediktov reagens).
NVO Plavi Krug Bar je društvo za borbu protiv šećerne bolesti koje broji već 60 članova. Čine ga dijabetičari i ljekari koji su u neposrednom kontaktu sa pacijentima.
Sva prava zaštićena @ Dijabetes.me 2022